Edukacija - slikarstvo

Сликарство у средњем веку

Boјислав Ј. Ђурић


I Природа особине, врсте и токови

Живот сликарства у Срба у средњем веку одређивао је низ чинилаца различите вредности и снаге, међу којима су, свакако, најважније: величина, моћ и судбина српских државних творевина; конфесионална припадност народа и положај његових црквених установа у односу на Цариград и Рим; развијеност друштва и могућност ктитора; сврха религиозног сликарства, али и његова политичка улога.

Временски оквир сликарског стварања међу Србима у средњем веку може се тачно одредити. По садржају религиозно, без и једног лаичког трага, оно се усадило у српску средину по прихватању хришћанства, у другој половини 9. века. Истина, прва дела су уништена - најстарија очувана су с краја 10. века. Угасило се упоредо с нестанком последње српске државе пред сам крај 15. века, када је изгубило нека од битних стваралачких својстава.

Историјска позорница биле су му средишње области балканског полуострва између река Саве и Дунава на северу и Јадранског и Јегејског мора на југу, од река Тимока и Струме на истоку до Врбаса и Цетине на западу. У прва времена средишта су му била око реке Рашке, а потом на јадранском приморју између Цетине и Бојане, дакле у областима првих државних творевина Срба. Затим, пратило је успон и ширење Србије и Босне, које су у 14. веку заузимале највеће пространство. Постепено се регионализовало како су поједине области Срба постајале мање-више самосталне државе: у Серу, Епиру и Тесалији, у Повардарју, на Косову, у Поморављу, у Херцеговини, Босни, Црној Гори, у приморским комунама. Како је која област потпадала под Турке, прво оне на југу и истоку, тако је губило дотадање облике и особине. Тај процес трајао је читав век: области у Македонији биле су изгубљене крајем 14. века, а у Херцеговини и Црној Гори крајем следећег столећа.

Од пресудне је важности по дух српског сликарства било то што су градови српске државе на јадранској обали и области у непосредној њиховој залеђини били под утицајем великих апенинских духовних и уметничких средишта, каква су била Рим, Венеција и Апулија, док су предели насељени Србима у унутрашњости Балкана били окренути византијским политичким и културним центрима: Цариграду, Солуну и Светој Гори. Тај положај српског народа, између Истока и Запада, постао је посебно осетљив после расцепа цркава средином 11. века, када је већи део Срба ушао у јурисдикцију Цариградске патријаршије, а онај мањи, приморски, заједно са романским становништвом у градовима, у надлежност Римске курије. До почетка 13. века православни Срби били су у власти Охридске аутокефалне цркве, док и сами нису 1219. године добили аутокефалност. Католичко становништво имало је, до краја 11. века, свог црквеног поглавара у лицу архиепископа у граду Бару, који се, касније, почео називати примусом српским (примас Сервиае). Међутим, и надбискупија дубровачка претендовала је на јурисдикцију у Србији, као што је и град Бари, на наспрамној обали Јадрана, дуго био црквено-управно средиште за неколико католичких бискупија у Србији.

Стојећи вековима лицем у лице, православно и католичко сликарство понашало се различито од градитељства или вајарства. Док су православне црквене грађевине и њихов вајани украс могли изгледати потпуно западњачки и бити изведени у романичком и готичком стилу уз сачувану функцију православног простора, дотле је сликарство било веома тврдокорно у својим византијским иконографским решењима и стилским схватањима. Слика, толико пута предмет теолошких распри у источној цркви, упорно је чувала своју православност. Католичко сликарство у Приморју, као и оно у многим Италијанским градовима, све до победе готике, волело је византијско-романичка и византијско-готичка прожимања на фрескама и иконама, обогаћујући новом иконографијом хуманистичку садржину слика. Без већих сукоба на рубовима православља и католичанства, али увек на опрезу, обе су цркве ишле својим путем у сликарству, све до пред крај средњег века.

На уметност Срба од утицаја је била, готово од краја 13. до почетка 14. века, и чињеница да се у босанској држави појавила посебна црквена организација, тзв. црква босанска. Православна и католичка хијерархија сматрали су је јеретичком.

Носиоци уметничког стварања били су, пре свега, чланови владарских кућа и црквени поглавари, од 14. века још и угледни властеоски родови и обласни господари. У приморским градовима, међу католицима, то су били, поред аристократије, у ранија времена припадници бенедиктанског реда, а од 13. столећа фрањевци и доминиканци.

Ктитори и донатори знатније су утицали на програме сликарства и на његову идеолошку садржину. Сви су желели да убележе сопствену улогу или улогу својих родова у државним или црквеним пословима. Примери су постојали у византијским и западњачким средиштима. Иконографски узори зато су позајмљивани, али и прерађивани за домаћу употребу. Тако је Србија успела да изгради, пре свега преко различитих портрета ктитора, посебну владарску и властеоску, црквену и монашку иконографију.

Сликари су у Србију долазили са стране, већином по позиву, али је сликарских радионица домаћих мајстора бивало током читавог средњег века. Странци су имали одлучујућу улогу у преломним тренуцима, када су доносили најновија уметничка схватања и висока мерила развијених средина. То се нарочито осетило у Србији на почетку 13. и на почетку и крају 14. века, када су по позиву или по нужди у Србији радили највећи сликари из Цариграда или Солуна. У приморским градовима грчки сликари (пицторес граеци) су се убележили у историју сликарства крајем 13. и у првој половини 14. века, а венецијански, и италијански уопште, на почетку ренесансе.

Срби су неговали три сликарска рода: зидно сликање или живопис у фреско-техници, сликање на дрвеној плочи или иконопис, обично у техници темпера са златном подлогом, и сликање на пергаменту или папиру, илуминацију или минијатуру у рукописним књигама, изведену разнобојним мастилима, темпером и, понекад златним листићима. Код католика сва три рода ишла су, у стилском погледу, руку под руку; код православних Срба књижни украс имао је своје посебне законе. Рукописна књига код свих Словена који су употребљавали ћирилско писмо (Бугари, Срби, Руси) није следила украс у грчкој књизи, готово увек стилски једнак с иконописом и живописом. У Срба сва три сликарска рода постала су истоветна по уметничком језику тек у 14. веку.

Историјска раздобља српског сликарства и уметности у целини готово да се поклапају с основним периодима српске политичке и државне историје. Несумњиво да су, унутар временских граница српске уметности, биле пресудне три цезуре. Прва се догодила око средине 12. века, када се почела уздизати рашка држава и када јој је на чело ступио Стефан Немања. Он је постао родоначелник династије која је владала два века. Држава се учврстила и проширила, православље укоренило и, ускоро, добило своју националну цркву, а Византија постала културни и политички узор. Из Византије је прихваћен, а затим разрађен, монументални и пластични језик слике, који је дао печат епоси. Друга изразита промена догодила се крајем 12. века с продором Србије у Повардарје и Македонију. Нова византинизација друштва, установа и уметности јасно је обележила нову епоху. Стил који је добио име по византијској царској породици Палеолога захватио је, преко српске дворске радионице, све српске области, па делимично и оне католичке. Српски владар се почео припремати да замени византијског василевса на престолу Ромејског царства. Држава се средином 14. века простирала од Дунава и Саве до јадранског, Јегејског и Јонског мора чак тамо до Коринтског залива. Слом тога царства припремао се постепено, а битка на Марици 1371. године догађај је који га је обележио поразом на бојном пољу. Турци су заузели или потчинили велике области на југу земље. Ново раздобље није било особено само по политичкој разједињености српских држава и области него и по разноврсности локалних појава и школа. Ипак, главни узор је остао Солун са Светом Гором и њихово ново, емоцијама натопљено сликарство. Приморски католички крајеви прихватили су, тада, готички стил са Запада, утичући њиме и на православне вернике и на вернике цркве босанске, који су били присније повезани с јадранским градовима.

Између преломних догађаја у српској уметничкој историји, који су утицали и на сликарско изражавање, било је и мање значајних успона, зрења и падова, који су, ипак, оставили доста видљив траг. Они у периодизацији означавају посебност мањих раздобља или уметничких целина, особито у 14. и 15. веку.

II Одлике најстаријих дела

Токови сликарства у Срба од средине 12. века не могу се васпоставити, јер је мало сачуваних фрагмената некадашњих целина. Тешкоћу представља и то што су једни, они из унутрашњости земље, из средишта рашке државе, старији читав век од других, млађих, оних с јадранског приморја. Ипак, колико год недовољни да пруже потпунију слику збивања на уметничком плану, они откривају два источника надахнућа сликара који су, у та давна времена, међу Србима радили. У Рашку су се, у 10. веку, сливали утицаји из византијске провинције, у Зету су они долазили с Апенинског полуострва и из старих романских градова, какав је био, већ у то доба, Дубровник.

Фреске најстаријег слоја у ротонди Св. Петра и Павла у Расу сачуване у тамбуру куполе и поткуполном простору, с неколико сцена из живота Христовог, од Благовести до Крштења, имају неке ретке особености, за које не постоје довољно поуздане аналогије. Фреске у куполи у богатим и сликаним оквирима, а у поткуполном простору обухваћене су системом орнамената и крстића по челима лукова и у нишама, угребеним у свеж малтер. Уз помоћ графитне технике, опонашана је раскошнији систем уоквиравања орнаменталним тракама у штуку, какав се примењивао у каролиншкој и отонској уметности на западу Европе. Фигуре уздржаних покрета, скоро без пластичности, сведене у боји на окерне и ружичасте тонове, с двобојним белим и жутим позадинама, имају далеке сличности с ретким византијским провинцијским производима с краја 10. и са самог почетка 11. века (Коропи на Атици, Св. Стефан у Костуру). Веома испране, ове фреске не пружају много података о мешавинама византијског и западњачког стилског израза.

Више је о томе доказа на делима с подручја зетске државе, Дубровника и његове околине. Фрагменти живописа из дубровачке катедрале, из црквица Св. Николе на Пријеком и Св. Илије на Лопуду, већином пронађени приликом археолошких ископавања, показују да је, у деценијама око 1100. године, била у граду омиљена слика на којој су византијски типови светитеља и византијска стилизација облика били поједностављени на романички начин: цртеж је знатније подебљан, сенке појачане, моделација остављена без полутонова, а подвучена је изражајност лица и покрета.

Уравнотежен однос између византијских и романичких стилских обележја знао је на дубровачким делима, превагом једних, бити нарушен; најчешће би претегнула она романичка, западњачка. Тако је то у програму и стилу сликарства у црквици Св. Јована Претече на острву Шипану. Византијске особине заступљене су само у програму апсида с Деисисом и црквеним оцима, где још и понеки светитељски лик подсећа на византијски прототип, док су појединачне фигуре у наосу и анђели у своду романички.

Дубровачки сликари радили су, сасвим извесно, и за великодостојнике српске државе у Зети. Неколико глава са живописа из рушевина цркве Св. Томе у Кутима у Боки Которској дело су исте руке као и неколики светитељски ликови откопани у дубровачкој ранороманичкој катедрали. Црква Св. Томе била је знатне величине у односу на истовремене задужбине у Зети, а и живопис је био уоквирен плиткорељефним орнаментима и профилима у штуку, што открива, као и раскошна пластика иконостаса, да је њен ктитор морао бити угледан достојанственик у држави, ако не и сам краљ.

Две друге цркве из истог доба с краја 11. или с почетка 12, примери су двају супротних опредељења ктитора. У Св. Михаилу у Стону, задужбини зетског краља, највероватније Михаила, остао је знатан део фресака једног потпуно романичког програма декорације: Први грех у апсиди Маиестас Домини у своду олтара, Јеванђелисти и стојећи свеци у бочним нишама, краљ ктитор с моделом цркве у рукама. И све то изведено је у провинцијској варијанти романичког стила, с изразитим изобличењима, чији су се високи узори налазили у римском сликарству из 11/12. века. Насупрот овом схватању био је сликар што је радио фреске у једнобродној црквици на Панику код Требиња, сада срушеној. Истанчано нацртане главе светитеља, благе пластичности, сасвим су византијске по стилу. Биле су пропраћене грчким натписима, што се види по откопаним остацима. Грчки натписи на фрескама с Паника јединствени су, јер су све остале, из дубровачког краја, биле с латинским натписима. То је само спољашња ознака за конфесионалну припадност ових цркава - једне су биле у католичком култу, друге у православном. Сам зетски краљ, судећи по одећи и инсигнијама с портрета у Св. Михаилу изнад Стона, следио дворску моду и обичај западне Европе. У та времена, романски Дубровник био је за суседну Зету, а поготово за своју непосредну српску околину, уметничка матица и главни посредник у везама с европским Западом.

III Од Стефана Немање до Краља Милутина

1. Монументалност и пластичност

У седмој деценији 12. века на престолу српске државе у Рашкој учврстио се велики жупан Стефан Немања. Убрзо, његова земља је избила на море између Пељешца и Скадра и ту мање-више остала кроз цео средњи век. Наследници су земљу, до краја 13. века, проширили на Север, некад и до Саве и Дунава, на Југ скоро до Скопља. Иако су Немањини синови стекли титулу краља и осамосталили цркву добивши за њу аутокефалност, развили привредни систем и ковали новац, постали и богатији и културнији, време, дело и личност Стефана Немање остали су велики узор и пример за опонашање потоњим нараштајима. Он је одмах по смрти стекао глас мироточивог светитеља, па су се његови потомци сматрали светородним, а његове цркве и живопис схватали као прави прототипови.

Стефан Немања је прекинуо дотадашња уметничка лутања - у његово време створен је нови тип црквене грађевине на укрштању византијског плана и простора с романичком спољашњом обрадом, док су узори за живопис постале византијске владарске или властеоске задужбине са својим типичним програмским, иконографским и стилским особинама. Када је Немања украсио фрескама свој споменик победе, цркву Св. Ђорђа или Ђурђеве ступове, на брду изнад престонице у Расу, он је преселио текућу византијску декорацију у српску владарску задужбину. Савремени храмови византијске династије Комнина имали су на сличан начин уоквирене сцене и фигуре с много линија, а одеће су биле залепршане, с изувијаним рубовима, како би се добио утисак што већег замаха фигура, а сцена постала израженија.

И мозаичка сцена Богородице Одигитрије, коју је, као славску, Немања набавио пред крај живота за свој манастир Хиландар, носила је, у великим очима, знаке свог унутрашњег живота, као толики светитељи комнинског времена у Византији. Истим идеалима тада се стремило на широким пространствима православља од Ладоге до Венеције, али и у непосредном српском суседству (Нерези код Скопља и Вељуса, Бачково у Бугарској, Осиос Давид у Солуну итд.). Смиривање узбурканих осећања и облика њима прикладним почело је већ крајем 12. века (пример: остаци фресака другог слоја у Св. Петру код Новог Пазара). Тај ток је у Византији нагло прекинут 1204. године, када су је латински витезови сломили и покорили два њена духовна средишта. Цариград и Солун.

Немањина главна задужбина, Студеница, живописана је после његове смрти. Његови синови - Стефан, наследник на престолу, Вукан, велики кнез, и Сава, тада игуман манастира - позвали су једног угледног византијског сликара, који је у новом духу украсио цркву 1208/9. године. Велике и достојанствене фигуре светитеља, спокојни изрази лица и смирене драперије, пластична јасност обима фигура и монументалност сцене - нови су изрази лепоте. Акценти раскоши у виду златних листића на позадинама једних фресака и на натписима, а скупоцени азур на позадинама других и украсни оквири око нарочито поштованих светитеља - саставни су део престижних амбиција српског двора у односу на околне православне владаре. Лепота и раскош студеничких фресака, а поготово ауторитет Студенице као маузолеја првог српског светитеља, утицали су, колико и опште прилике на бившем подручју Византије, на то да српски краљеви током 13. века гледају Студеницу као велики узор.

Нови стил у Србији добио је снажан подстицај с доласком цариградских сликара у Жичу, око 1220. године, у време када се она довршавала као катедрална црква аутокефалног српског архиепископа. Сава, који је изборио нов статус Српској цркви, и први сео на њен престо, као дугогодишњи светогорски монах, добро је познавао уметничке прилике, тако да је увек изабирао најбоље међу грчким сликарима за српске задужбине.

Његовом заслугом довео их је и краљ Владислав, када је, око 1225, живописао манастир Милешеву, припремајући га за свој и Савин маузолеј. Грчки сликари, највероватније из Солуна, пренели су у Милешеву, у фреско-технику, стил сликарства какав се неговао у мозаичким радионицама града Св. Димитрија. Он вишеструко подсећа на солунско сликарство из његових старих и угледних светилишта, каква су биле цркве Св. Димитрија и Св. Ђорђа. На позадинама фресака, у наосу позлаћеним, исцртани су мали правоугаоници као имитације мозаичких коцкица. То је било решење које су, због својих раскошних ефеката, много пута касније примењивали српски владари у својим задужбинама. Милешевске фигуре много су пластичније по изгледу него оне у Студеници и Жичи и непосредно воде коначном остваривању уметничких идеала 13. века.

Поред великих грчких сликара, у Србији су радили и уметници за које се не може утврдити, као и за сликаре из Богородичине цркве у Студеници или из Милешеве, да нису знали српски језик. Због тога изгледа да су у питању домаћи сликари или странци који су се потпуно природили српској средини. Они су сликали за архиепископа Саву у жичкој кули-звонику, за краља Радослава у спољашњој припрати и бочним капелама у манастиру Студеници, а једна њихова скупина, вероватно један атеље, оставила је трага у најстаријем слоју фресака у Богородици Љевишкој (око 1230), у црквици Св. Николе у Студеници (Никољача, вероватно око 1240) и у Морачи (1251/2. године). У њиховим старијим делима још се осећају остаци стила 12. века, негде чак у грубом графизму, док је у млађима очевидан напор да се домогну текућег пластичног исказа. Постепено попуњавање форме волуменом посебно је видљиво на делима радионице Љевиша - Никољача - Морача. У Морачи уметник је достигао врхунац и у вредности и у стилској зрелости. Морачки циклус посвећен св. Илији непосредно је претходио највећим делима епохе.

Фреске у цркви Св. апостола у Пећкој патријаршији (око 1260) и Сопоћанима (око 1265) представљају врхунце монументалног и пластичног стила 13. века. Прве се надовезују на Студеницу и Жичу и њихову тамну звучност и мистичну поетику, друге су, светлим бојама, златним листићима на свим фрескама, лепотом ликова и њиховом атлетском грађом, наставак Милешеве и Мораче и њихове озарености антиком. Једне су биле прикладније црквеним круговима око архиепископије, друге дворским. Пећко Вазнесење у кубету, колико и Распеће у Студеници и оно у Жичи, симболишу, попут сваког ремек-дела, највише уметничке идеале свога доба, у овом случају идеале српских духовника из 12. века. Сопоћанско Успење, као и његови претходници у Србији, анђео из Васкрсења у Милешеви или св. Илија у пећини у Морачи, сажима естетику високих лаичких слојева друштва, и то не само у Србији. Сопоћани, као српски престонички споменик, саздан и живописан у доба ослобођења Цариграда од Латина, у исто је време и споменик победе православља над католичанством (отуд и посвета св. Тројици, о чијој је природи било толико спорова с католицима). Сопоћанском сликарству веома блиске цариградске иконе Христа и Богородице Одигитрије из манастира Хиландара наличе, можда још више, на ликове из Деисиса у Светој Софији у Цариграду. Оне још непосредније указују на цариградске корене сопоћанских схватања.

У Сопоћанима је довршен и програм декорације који се кроз 12. век постепено образовао - у олтару литургијске сцене, у наосу Христово искупитељско дело исказано кроз циклус великих празника, у припрати старозаветне, догматске и есхатолошке теме. кроз иконографију портрета Немањића и историјске сцене изнесена су становишта из српске династичке идеологије: прослављени свети преци, Симеон Немања и свети Сава, као старозаветни праоци и хришћански оци богоносци, а српски владари као чувари православља. Савремени српски достојанственици ту су представљени као верни следбеници и достојни потомци светих предака и њиховог дела. У Милешеви је кроз сликарство показан положај и однос српске династије према византијском василевсу, а тиме и извесна духовна подложност Србије Византији; у студеничкој бочној капели обзнањује се симфонија између државе и цркве у младој српској држави, заснована на Немањином подвигу одрицања од власти вере ради. Иако су иконографска решења израђена на византијским обрасцима или из Византије позајмљена, ипак су српски духовници, својим теолошким и правним знањима битно утицали на то да се српске династичке, владарске и црквене идеје на посебан начин формулишу.

После Градца (око 1275), задужбине краљице Јелене супруге сопоћанског ктитора, краља Уроша И, чији сликари још високо стоје на вредносној скали стваралаштва, наступа у Србији известан уметнички застој. Последња четвртина 13. века време је понављања претходних схватања, али без ранијих великих сликара (фреске у капели у капели у Ђурђевим ступовима из 1282/83. са значајним историјским сликарством; Ариље 1296; св. Петар код Новог Пазара - трећи слој с краја века; икона св. Петра и Павла у Риму с портретима краљице Јелене и њених синова краљева Драгутина и Милутина). Док су се сликари у Србији држали старијих поука, византијски сликари у великим градовима, Цариграду и Солуну, припремали су, кроз минијатурно и зидно сликарство, један нови стил, који ће добити име по новој византијској династији Палеолога.

Сликарство српских краљевских задужбина и катедрала у 13. веку попуњава у целини историје византијског сликарства ону празнину која је настала латинским освајањем Цариграда и разарањем Византије. Оно је производ најбољих сликара који су у то доба радили у православном свету.

*

У Боки которској, најважнијем приступу Србије мору, две бискупије, једна католичка, са седиштем у Котору, а друга православна, на полуострву Превлака, која је припала почетком 13. века Српској аутокефалној цркви, неговале су свака своје религиозно сликарство. Католичке фреске и иконе носиле су најчешће латинске натписе, мада их има и са српскословенским; православне су биле пропраћене словенским натписима, мада их има и са грчким.

Пет - шест споменика, насталих у размаку од краја 12. до краја 13. века, откривају понашање поручилаца сликарства двеју конфесија. Ктитори су били, у та времена из редова српских и латинских црквених достојанственика и градског племства романског порекла. Ако се упореде три светитељске фигуре у Св. Луки у Котору, са самог краја 12. века, из задужбине властеоске породице Казафранка, с фрескама у апсиди цркве Ризе Богородице у Бијелој, из прве две деценије 13. столећа, живописане заслугом православног епископа Данила, онда се види да их деле натписи, иконографија и стилска обележја. Натписи у Св. Луки били су латински, у Бијелој грчки. Три светитељске фигуре у Св. Луки у одећама су од којих су се једне употребљавале у католичком, а друге у православном култу. У Бијелој су фреске Богородице којој се клањају два анђела и Служба архијереја у иконографском виду који се појављивао у та времена у византијској уметности, па и у суседној Охридској архиепископији, у чији је састав по свој прилици улазила православна епископија Боке которске. Стилске особине фресака у Св. Луки, с мешавином комнинских византијских црта и оних романичких, има паралеле у живописима апулијских пећина тога времена, док фреске у Бијелој носе црте особене за византијско сликарство с почетка 12. века, из времена када се стилски израз почео ослобађати комнинских линеарних решења.

Седамдесетих су година 12. века фреске у католичкој цркви Св. Павла у Котору, над гробом ктитора Павла Барија, и у певници православне црквице Св. Петра у селу Богдашићи, урађене заслугом српских епископа с Превлаке. Фигура апостола Павла из Св. Павла има извесне натуралистичке црте готичког порекла, мада исказане кроз византијску стилизацију, а светитељи и сцене из Богдашића спадају у изузетно вредна дела неког сликара који је из унутрашњости Србије пренео сопоћанске поуке на Јадран.

Фреске с краја 13. века у Св. Марији на Ријеци (Колеђати) у Котору врхунац су у которском стваралаштву из тога времена и веома речит пример за становишта католичке цркве у вези с религиозним сликарством на граници православља. Програм је сасвим католички: сцене страдања Христовог распоређене око сцене Распећа у апсиди, необичан избор појединачних светаца на западном зиду. Међутим, једва је где одступљено од православне иконографији, док се у стилу осећају упадице готике у византијска схватања. Вероватно је уметник гледао у римско сликарство око радионица мајстора Торитија из Рузитија као на свој узор.

Из примера у Боки Которској види се да су сликари који су радили за православне помно пратили оно што се дешава у средишним областима Србије, остајући верни православним схватањима слике, док су католички сликари упирали поглед у прекоморска уметничка средишта, бирајући себи за узор она решења која се нису, на први поглед, разликовала од православних производа. Чак су ренесансни и барокни католички прелати, вршећи канонске визитације цркава, забележили да се до њиховог времена сачувала понека црква за коју се могло рећи да је тота депицта пицтурис граецис.

2. Ћирилски украс између Истока и Запада

Одвојен живот украса у српској рукописној књизи, без битних дотицаја с текућим стилом фресака или икона, нарочито је изражен у времену од краја 12. до краја 13. века. Текао је, пре свега, кроз сликарство иницијала, па тек затим заставица и вињета, док је илустрација или слика на целим страницама било само по изузетку. Готово да је исти живот имао украс у истовременој руској и бугарској књизи.

На почетку стоје две богато украшене књиге с краја 12. века,Мирослављево и Вуканово јеванђеље. У првој преовладавају велики иницијали геометријског, биљног, зооморфног и фигуративног састава, у другој су најчешћи мали иницијали с геометријским преплетом, некад у врху с вучјом главом. Али Вуканово јеванђељеима две фигуре, изведене у цртежу, на целим странама - јеванђелисту Јована и Христа Емануила. И док Мирослављево јеванђеље, рађено негде у јадранској залеђини, носи обележја романичког стила, мада преноси и старије словенско предање, дотле фигуре у Вукановом јеванђељу показују особине византијског стила из доба Комнина.

Просечан српски рукопис из 13. века има скромније иницијале од ова два рукописа; највише их је геометријског и тератолошког карактера. "Зверињи стил" иницијала везује их за општесловенски украс у ћирилској књизи. Посебно га је волела преписивачка радионица у манастиру Хиландару. На тој основи био би, с времена на време, израђен понеки раскошнији или необичнији рукопис.Хиландарско јеванђеље (бр. 22), с почетка века, одликује се лепотом великих иницијала, чији су облици подстакнути Мирослављевим јеванђељем; раскошна њихова позлата, јединствена у 13. веку. открива да је ктитор био неки богат поручилац. Београдски паримејник, из истог доба, има неколико изузетно нацртаних фигуративних и животињских иницијала, који и приличе том, ваљда најлепше исписаном српском рукопису из 13. в. Други паримејник, хиландарски, дело је смелих, али ликовно запуштених цртача иницијала, препуних маште. С краја је 13. века тзв.Призренско јеванђеље, с богатим фигуративним украсом на маргинама листова, цртачки изведеним и живо обојеним, вероватно насталим у некој српској монашкој колонији у Светој земљи. У тим иницијалима врло је много оријенталних и западњачких стилских особина, а у одећи фигура и исламске моде.

Колико год одана словенском предању при украшавању рукописа, насталом по свој прилици на основу искуства византијских провинцијских преписивачких радионица, српска илуминација је у 12. и 13. веку, била под утицајем запада, преко јадранског приморја; прихватала је подстицаје из византијског књижевног и зидног сликарства; била је отворена и према оријенталним упливима. Упркос томе, сачувала је своју независност и друкчије особине од оних које су биле својствене другим сликарским родовима.

IV Од Краља Милутина до распада царства

1. Класицизам и академизам

Ослобођење Цариграда од Латина омогућило је да се престоница Царства, па и други његов град, Солун, поново стале на чело сликарског стварања у читавом православном свету. У последњој деценији 13. в. гасили су се последњи напори да се одржи монументална слика 13. века, моћног пластичног израза. Сликари тадашње генерације бивали су подстицани новом интелектуалном кликом, идејама грчког класичног образовања и теолошким погледима ослоњеним изнова на изворна учења светих отаца. И литургија се променила под утицајем црквене поезије, као што су се умножили њени тумачи и беседници. Дејство на сликарство било је вишеструко, поготово што су поручиоци или њихови саветници припадали високообразованим слојевима друштва. Програм сликарства у црквама веома је много допуњен ученим темама и циклусима, иконографија необичним тумачењима, метафорама и симболима, а стил, прилагођен множини прича и значења, постао је наративан, са сликама препуним фигура и епизода. Склоп слика све више је тежио класицистичким равнотежама, а изглед фигура античком изгледу и пропорцијама.

Освајања краља Милутина у Македонији, крајем 12. века, и његов брак с византијском принцезом створили су услове, око 1300. године, да се српска средина, заслугом двора, прикључи новом стилу сликарства, тзв. ренесанси Палеолога. Од тог времена свака, па и најмања, промена у сликарству Цариграда или Солуна осетила се и у Србији. Осим тога, краљ Милутин је успео да у Србију преведе сликаре Михаила, из угледне сликарске породице Астрапа, и Евтихија са сарадницима, створивши им могућности за непрестан рад; преко њих обезбедио је високу уметничку вредност својим фрескама. Они су, непосредно пре тога, заједно радили у Охриду, у Богородици Перивлепти, за једног угледног византијског властелина, такође зета царске династије. Ту су и раскинули са старим схватањима. Задржали су фигуру снажних физичких својстава, али су њен саливени волумен разбили, њено достојанствено спокојство претворили у јак замах, а филозофски израз у жестину и љутњу. Учинили су то дотле непознатом "кубистичком" стилизацијом, изломљеним цртежом, а у топлом колориту.

Могућно је да су дошли у Србију када се око 1300. године живописао западни део цркве Св. апостола у Пећкој патријаршији. Те феске с њиховима у Охриду показују знатне сличности, мада су фигуре издужене, смиреније, а моделација уздржанија. Али, такав је био општи ток у тадашњем византијском сликарству. Извесно је да су били у Србији око 1310, када се живописала у Призрену Богородица Љевишка, јер се Астрапа у њој и потписао. У Љевиши, као и у Жичи, у којој су радили њима сродни уметници, још се осећа колебање између монументалног и наративног, између великих фигура и на нов начин васпостављене целине, између емоционалног и рационалног.

У другој деценији 14. века у Цариграду, Солуну и Србији остварени су класицистички идеали ка којима је стремило сликарство од краја претходног века. Задужбине краља Милутина, у којима су радили сликари Михаило и Евтихије, до 1321. године - Краљева црква у Студеници, Старо Нагоричино, Св. Никита код Скопља, Грачаница - и фреске и иконе неких солунских сликара у манастиру Хиландару, на Светој Гори, манастиру који је обновио краљ Милутин, ремек-дела су не само у Србији већ на читавом пространству православног света у ово доба. Успостављене су равнотеже између тематског богатства и формалних решења, између емоционалности садржаја и структуре композиције, обуздани су неумерени искази расположења гестом или изразом лица, успостављене су равнотеже маса и симетрије, постао је равномеран однос између светлог и тамног, топлог и хладног у боји. Постављена је у позадини сцена архитектонска или пејзажна кулиса; она је била тако склопљена да је омогућавала да се у простор испред ње сместе некад и многобројне фигуре. Њена инверзна перспектива приближавала је догађај вернику у цркви, чинећи га сведоком, а не равнодушним посматрачем. Античка одећа, изгледи лица и покрети фигура, преузимани из ранијих византијских уметничких "ренесанси", допринели су да се ово раздобље тзв. ренесансе Палеолога може назвати класицистичким.

Српско сликарство из задужбина краља Милутина чини јединствену целину с истовременим у престоници царства и у његовом другом граду, не заостајући ни схватањем ни врсношћу за најлепшим делима, каква су цариградски мозаици у Христу Хори или Богородици Памакаристос и солунски у Св. апостолима или какве су фреске у Протатону на Атосу, Св. Николи Орфаносу у Солуну или Св. Спасу у Верији.

После последњих споменика краља Милутина, све до пред средину 14. века, нису се догодиле значајније промене у иконографији и стилу сликарства у Србији, иако су у уметничко стварање, с размицањем граница државе и усавршавањем управе, укључени ктитори из редова властеле и мањих црквених достојанственика. Двор се и даље трудио да дође до добрих сликара, а властела да следи примере који су се отуд указивали. Иако је обим сликарског стварања увећан, ослонац су, ипак, остали сликари из домаћих радионица.

Као и у византијском свету, у трећој деценији 14. века дошло је до извесних колебања у погледу стилског израза, док се тематски програм и даље богатио и ширио. Образовани сликари трудили су се да не изневере класицистичка схватања из друге деценије века; најбољи су желели - настојећи на емоционалној страни слика, увећавајући облике или потцртавајући изражајност фигура - да искораче из дотле познатог. Фреске у Св. Николи Дабарском и велика икона у цркви Св. Николе у Барију у Апулији, дела која је поручио краљ Стефан Дечански, примери су свежијег наступа и особених решења изграђених на класицистичким примерима. Мајстори у српској архиепископији у Пећи, у четвртој деценији века (црква Богородице Одигитрије и спољашна припрата), били су, у суштини, на истом путу, покушавајући да деформацијом добију нешто ново, али они нису били ни приближно даровити колико уметници у Св. Николи у Дабру.

Фреске у властеоским задужбинама - Св. Спасу у Кучевишту, Рили, Трескавцу, Полошком - из четврте и пете деценије века остварене су у духу претходних схватања, уз извесну сведеност облика и испошћеност боје, како се то дешава код уметника академског настојања. Средишњи споменик таквог настојања јесу фреске у наосу и иконе с иконостаса у Дечанима, урађене до 1345. године, бригом и трошком краља Стефана Душана. Многобројни уметници годинама су се трудили да направе стотине сцена из многобројних циклуса и хиљаде фигура, како би по жељи краљевих саветника што више обухватили сликом савремену теолошку ученост. Краљ је намерио да његова задужбина, с обзиром на престижне амбиције које је тада гајио, делује што раскошније. Зато су фреске сликане скупоценим бојама, на многим местима су позлаћене, а уоквирене су, где год се пружила прилика, широким украсним тракама, препуним цвећа и лиснате лозе. Док су осликавани Дечани и српски архиепископи су, у свом недалеком седишту у Пећи, довршавали дела започета од претходника. За ту прилику позајмили су краљеве сликаре (фреске у цркви Св. Димитрија и делимично у Св. апостолима). Не зна се да ли нехотично, али су владарским и архиепископским ауторитетом брањена академска схватања одана класицизму из друге деценије века. Можда су двор и црвка мислили да такво сликарство управо пристаје њиховом високом достојанству.

Локални сликари, који су остали да раде за властелу у Рашкој (Каран, Добрун) или за градску господу у Призрену (Св. Спас, Св. Никола) нису се удаљавали од савремених стилских поставки, већ су само упрошћавали решења.

У приморским областима, на непосредној граници православља с католичанством, у првој половини 14. века најзанимљивију појаву представљају пицторес граеци. Они су долазили из грчких градова и настањивали се, привремено или стално, у Котору и Дубровнику. Прилагођујући свој стил Западу, добијали су веће послове од католичких власти и верника. Око 1330. сликали су у великој католичкој катедрали Св. Трипуна, од чега су остале неколике сцене и фигуре. Ослонац им је био у византијској уметности, али су они, под утицајем готике, веома изобличавали ликове када је требало приказати њихов унутрашњи живот у драматичним ситуацијама.

Добили су решења слична онима на мозаицима у крстионици Св. Марка у Венецији. Није искључено да су пре Котора дуже радили на подручју Венецијанске републике.

Некако истовремено живописана је и мала црква у манастиру Дуљеву, изнад Будве, може бити већ тада метох манастира Дечана. Слике су романоготичке, с малим остацима византијске стилизације, чак мањим него у которској катедрали. Снажне фигуре необичног изгледа остају као сведок живих и непредвидивих токова у сликарству Србије у другој четвртини 14. века.

2. Доба емоционалности и раскоши

Сликарство из доба српског царства (1346-1371) садржи извесне стилске и иконографске посебности, које га, у историји српске уметности, издвајају од претходног и потоњег времена, од првог одређеније него од другог. Академизам ренесансе Палеолога из друге четвртине 14. века задовољавао се мање-више занатски дотераним понављањима претходних облика и решења без стваралачких амбиција. Зналаштво је било потпуно преовладало. Ново схватање у доба царства, насупрот претходном, истицало је осећајност на сликама. Једни сликари су то чинили, на првом месту, подвлачењем изражајности путем сугестивних погледа и посредством стилизације, чак деформација физиономских црта; томе су најчешће, додавали речите положаје тела, понекад с неприродним или изненадним покретима. На тај начин појачавали су драмски садржај фресака. Други су се опредељивали за нежан и светао колорит, за фигуре благих израза и смирених ставова, чиме су дочаравали ведрину и лирско настојање. Оба тока улила су се у сликарство после 1317. године. Ствараоци су, тада, досегли до још снажнијих личних обележја, а њихове радионице до изразитијих особених црта.

Ако су стилске промене с настајањем царства биле нагле, иконографске нису биле осетне, чак су једва приметне. Међутим, у иконографији српских владара оне су веома изразите, а биле су и дуго припремане. Циљ им је био - уосталом као и читавој владарској идеологији у то доба - да покажу како је српски владар достојан да замени василевса на престолу православног царства. Идеја о томе негована је још од времена краља Милутина. Нарочита је била обузетост стварањем племенитог родословља династије, истицањем њене светородности и оданости правој вери. Ранији низови изабраних чланова куће Немањића, насликаних један уз другог или један иза другог, на челу са св. Симеоном Немањом и светим Савом, претворени су, под утицајем учених теолога и књижевника, у вертикалну генеалогију династије или породично стабло. Слично као на Дрву Јесејеву, слици старозаветних предака Христових, на Лози Немањића _ немања је у корену као Јесеј, док је у врху савремени српски владар као тамо Богородица с Христом. Краљ Милутин је у Грачаници направио прво такво родословље, а Душан га је прихватио и три пута поновио: у Пећи, Матејичу и Дечанима. Српски владари су ту прослављени као браниоци вере, као нови Константини, којима, као и њему некад, Христос с неба шаље владарски орнат и круну. Пред само проглашење царства Душан је направио у манастиру Матејичу Лозу српских владара у коју су уплетени и неколики византијски цареви као његови преци. Тиме је желео да образложи своје политичке претензије на престо у Цариграду.

У црквеној књижевности упоређивани са старозаветним праоцима и царевима, српски краљеви су на сликама добијали иконографске ознаке, које су их као такве откривале. Душан и његов отац, над улазом у наосу Дечана, примају божанске поруке као некад Давид и Соломон, чије су слике уз њих насликане. У Полошком, Душан је нови Исус Навин, јер прима прима мач победе из руку арханђела, а шаље му га Христос. Српска владарска титула божанског је порекла, као и она византијска, јер се у више наврата, још од Милутинових времена, показује на сликама како Немањићима анђели стављају круне доносећи их са неба.

С проглашењем царства, српска архиепископија уздигнута је на степен патријаршије. Симфонија државе и цркве приказана је упоредним сликањем достојанственика цркве и царске породице (црква Св. Димитрија у Пећи, припрата Дечана, а у Охриду Св. Софија, Св. Никола Болнички, Богородица Перивлепта). Одлуке српских државних сабора, о питањима власти или о црквеним питањима, сматране су једнако важним и богом надахнутим, колико и одлуке појединих васељенских сабора (пећка црква Св. Димитрија, итд.).

Већином су ту у питању позајмице из византијске иконографије. Оне су биле омогућене тек када су у српској средини, у српској књижевности и богословској мисли, сазреле идеје о новој мисији српске државе и цркве.

Битне стилске промене и у зидном сликарству и иконопису, оне које су обележиле читаво време српског царства, одиграле су се изненада и то баш у владарским задужбинама у току непосредних припрема или одмах по проглашењу царства. Сликање Дечана било је у току када је извршено царско крунисање у Скопљу, на Ускрс 1346. године. Баш су сликари премештали скеле из наоса у припрату и започињали у њој рад. Тада су замењени стари мајстори, академичари, новим, чија су настојања била друкчија. Они су боју просветлили, фигуре узнемирили, ликове изобличили потцртавајући њихову душевну напрегнутост, повећали су драматичност сцена, а светитељима подарили снажне карактерне црте. Изгледа да је Душан нашао ове уметнике у својој престоници Скопљу, јер су управо из скопске ближе или даље околине споменици које су сликали, нешто касније, припадници исте радионице. Одмах после дечанске припрате једни су од њих радили у наосу Леснова, у његовој куполи и поткуполном простору, а други у манастиру Лешку. Нешто касније обрели су се у малој цркви села Челопека код Тетова, да би, најзад, направили, 1376. године, своја ремек-дела у доњим појасевима Марковог манастира. Одјек њиховог схватања осетан је на фрескама Св. Николе Шишевског код Скопља и у цркви села Липљана на Косову, које могу бити из седамдесетих година века, као и у цркви манастира Зрзе код Прилепа (из 1368/69). Српска властела радо је следила пример свога цара.

Друге три владарске задужбине - Матејич код Куманова (пре 1346), Св. арханђели код Призрена и Св. Софија у Охриду (обе око 1350) - добиле су фреске просветљене и нежне у боји, такође богате темама, али без драматичних нагласака у садржини и облицима. матејички сликари су тада урадили фреске и у оближњој властеоској задужбини Љуботену код Скопља. У Светој Софији у Охриду два су сликара оставили потписе. Један од њих Јован Теоријанос, Грк, створио је читаву школу у Охриду. Он је са сарадницима радио у охридским црквицама тога времена: Малим Св. врачима, Богородици Болничкој, Св. Пантелејмону (манастиру Св. Климента(, док су дела његових настављача у Богородици Перивлепти (посебно у јужној капели), у Челници и у Пештанима у близини Охрида. Теоријаносова је и изванредна двострана икона с ликовима св. Климента и Наума, охридских заштитника. Најобимнија и најуспешнија дела његових ђака налазе се у наосу Св. Софије, у црквици недалеког села Речице и у задужбини краља Вукашина и краља Марка у Марковом манастиру (у горњим зонама и међу стојећим фигурама). Његови следбеници у Речици и у Марковом манастиру довели су његов стил до изузетне експресивности. Напустили су светлу обојеност за рачун мистичних одблесака светлости на тамној гами слике, издужили су тела и лишили их волумена, погледе светаца учинили сугестивним. Охридско домаће сликарство доживљавало је у њиховом делу своје врхунце.

Негде између тих двају праваца, који су се мање-више прожимали један с другим, настао је низ властеоских задужбина у Повардарју у доба цара Уроша: Заум, други слој фресака у Трескавцу, Конче, Речани, Псача, Св. Јован Продром код Сера. Благе деформације ликова, орнаменталне стилизације власи, умерено просветљени колорит без јаких контраста - основне су особине њихових дела. У ту скупину улази и низ истовремених охридских икона.

царско доба оставило је значајан траг на Светој Гори, која је ушла у састав српске државе пред само Душаново крунисање, а изашла из ње после пораза на Марици 1371. Манастир Хиландар био је брига српског цара, као и претходних владара. У време цара Уроша један велики сликар направио је десетину икона за главну цркву, једне за велики Деисис на иконостасу, а друге као литијске славске иконе. Он је по захтеву игумана Доротеја 1360. године украсио минијатурама јеванђелиста једно старије јеванђеље. У исто време радио је минијатуре и иконе и за суседни манастир Ватопед. У том класицистичком делу ипак постоје блага изобличења ликова и прорачуната употреба светло-тамних ефеката ради постизања утисака мистичне медитативности. У то време, мистика је све више улазила у средиште пажње монаха и црквених људи.

Колико је до проглашења царства владарски ауторитет стајао иза стилског "академизма" толико је очевидно да је, управо он, допринео променама које су широко захватиле српску средину и готово све слојеве друштва из којих су потицали црквени ктитори. И у самој Византији осећала су се колебања у стилу после 1320. године. Одлучно заступање академизма или пак нагли заокрет у стилским схватањима око средине века нису толико очигледни. Мало је сачуваних споменика из главних уметничких средишта Византије да би се то могло пратити. Из тога времена је велики грчки сликар који је за бугарског цара Ивана Александра у Иванову спојио класицистичке наслаге с новом емоционалношћу и то исказао светлим бојама. По скупинама фресака које су радили најзначајнији византијски сликари у другој половини 14. века, у Мистри, Солуну, Мингрелији, или Новгороду, видело се да је до преокрета у естетици слике дошло негде баш средином столећа. Језик слике био је сличан ономе у Србији из истог времена. неко од знања и угледа помогао је српском цару да буде у току промена и да се нађе на челу оних који ће допринети да ново ухвати корена.

У доба царства извршена је преоријентација српског књижевног украса. Изгледа да је Хиландар, захваљујући својој преписивачкој радионици, постао његов расадник. Име неког монаха и писара Симеона (или Симона) везано је за знатан број српских и бугарских књига у којима се налазе минијатуре тзв. емаљног стила. Оне су потпуно једнаке минијатурама у најраскошнијим византијским рукописима из царских радионица. У Хиландару се чувају, њему вероватно дарована и ту направљена, између осталих, јеванђеље патријарха Саве и јеванђеље великог војводе Николе Стањевића. Истој скупини припадају и рукопис српског серског митрополита Јакова (сада у Лондону), ликови јеванђелиста у тзв. Куманичком јеванђељу и украс у апостолу из Вукове збирке у Берлину (бр. 47). У тој коренитој измени сликарске опреме српских литургијских књига, када је одлучено да се опонаша раскош византијских књига, извесно је да су важну улогу одиграле престижне амбиције српских достојанственика и српског цара. Тек је од тада српско минијатурно сликарство ухватило корак са живописом и иконописом.

Трећој четвртини 14. века припадају ликови јеванђелиста у рукописима из манастира у Повардарју које су, судећи по сигнатурама, радили грчки мајстори из мањих македонских градова (збирка Хлудова у Историјском музеју у Москви бр. 10, Збирка Салтиков-Шчедрина у Публичној библиотеци у Санкт Петерсбургу Ф И 114). Један од њих је именом познат. То је Михаило, који је за рачун Хиландараца убацио слике јеванђелиста у старији грчки рукопис манастира Полошког (сада у Чикагу). Све те сличице личе на истовремене фреске и иконе српске властеле у Повардарју. Стилске промене одигравале су се једнако у водећем сликарству колико и у делима мањих мајстора што су тада радили за словенске преписивачке радионице.

V Од распада царства до пада под Турке

1. Упоредност драмских и лирских токова

Година 1371. била је кобна не само за српско царство већ и за уметност која се до тада неговала у српском друштву. Поразом у борби против Турака на Марици, за Србе су биле изгубљене знатне територије, које су, тиме, изишле из подручја њихове уметности. Смрћу цара Уроша, исте године, нестало је уједињујућег ауторитета, а обласни господари с различитим титулама и претензијама образовали су своје државе. Читав један век и више, после тога, уметност је била саставни део културне историје тих регионалних творевина. Неке од њих биле су сасвим ефемерне, друге су се доста дуго држале, остваривши високе домете у привреди, култури и уметности. Прве деценије после пропасти српског царства дале су богатије и значајније плодове него потоње, када се размахао турски мач, те су, једна за другом, српске државе падале под турску власт.

Кратка је била историја оног дела српског царства и његове властеле којим су, у Тесалији и Епиру, управљали чланови династије Немањића, чији је родоначелник био Душанов полубрат Симеон (Синиша). Тај део се угасио у последњој деценији века, али су се његови споменици сачували у метеорским манастирима у Тесалији. Фреске и иконостас у манастиру Преображењу (Великом Метеору), задужбини последњег српског цара Јована Уроша Палеолога, и икона његове сестре Јелене и мужа јој Томе Прељубовића, из девете деценије веке, спадају у веома истакнута дела епохе. Сва су веома раскошна - иконе са сребрним оковима, понека украшена драгим каменовима и бисерима. Царева дела су експресивна, патетична, с јаким светло-тамним ефектима, деспотска су углађена, милозвучна, истанчано обрађена као да их је радио неки цариградски уметник.

Није много дуже живела ни краљевина династије Мрњавчевића у Повардарју, с престоницом у Прилепу, а с ослонцем на Охридску архиепископију. У Прилепу је, тада, било седиште митрополије, а на њеном престолу се налазио митрополит Јован, веома значајан као сликар. Он и његов брат, јеромонах Макарије, такође сликар, били су потомци једне насељене српске властеоске породице, која је у близини Прилепа, још у доба цара Душана, подигла манастир Зрзе. Главари породице су се под старост монашили и у манастиру Зрзе завршавали живот. Браћа сликари су од младости живот подредили цркви, али су се школовали и као сликари у неком византијском уметничком средишту. они су били главни сликари прилепског двора за време краља Марка и његовог брата краљевића Андрејаша.

Андрејаш је Јовану поверио живописање своје задужбине, цркве Св. Андреје у клисури реке Треске, недалеко од Скопља, 1388/89. Митрополит је посао обавио уз помоћ сарадника, монаха Григорија; обојица су свој рад потписали. Андрејашко сликарство открива да се Јован ослањао на монументални стил из 13. века, али да је пратио и текуће идеје у Византији. Звучно у боји, јако у ефектима светло-тамног, "барокно" по осећању за волумен и замах, класично по ликовима светитеља, декоративно и помно исликано, Јованово сликарство има за главне јунаке људе снажног карактера, моћног изгледа.

Фреске млађег слоја у прилепској катедрали Св. Димитрија нису потписане, али носе Јованов печат; оне су од његових потписаних дела нешто невештије, као да су насликане на почетку његове каријере. Види се да их је урадио с једним сарадником. Међутим, велика икона Христа Спаса и Животодавца, из 1393/94, с иконостаса у манастиру Зрзе, има исте особине као и живопис у Андрејашевој задужбини.

Јованов брат, јеромонах Макарије, насликао је 1421/22. године за исти иконостас велику икону Богородице Пелагонијске, а заједно с једним сарадником деизисни чин. Макаријево непотписано дело свакако је фреска Богородице с Христом у ниши изнад улаза у цркву села Зрзе, а можда и она изнад улаза у прилепску цркву Богородице Пречисте. У формалном погледу Макаријево сликарство веома је зависно од Јовановог.

Макарије је живео и радио у Прилепу и после турских освајања, када му је брат био мртав. С изменом политичких прилика браћа нису била у стању да се старају о својој породичној задужбини, манастиру Зрзе, па су га предали свом некадашњем кмету и његовој породици у наслеђе. Њихова сликарска радионица, из које су били монах Григорије и непознати Макаријев сарадник на деизисном чину из Зрза, имала је још ђака. Неки Алексије, који је, у њиховом духу, насликао фреске у пећини Св. Марије код села Глобоко на Преспанском језеру, похвалио се у натпису да је "ученик Јована зографа". Утицај њиховог рада осетио се и у Српској деспотовини у Поморављу.

2. Отменост и сета

Најзначајнији наследник српске државности била је српска кнежевина, са седиштем у Крушевцу, од 1402. године деспотовина, чије су престонице биле још у Београду и Смедереву. До пада под Турке, 1459. године, Поморавље је било стециште учених избеглица из Солуна, Македоније, Бугарске и са Свете Горе, који су учинили да оно постане значајно културно жариште писмености, књижевности, уметности. Подлога културном развитку било је, пре свега, богатство српских рудника метала, сребра и злата.

Нова династија Лазаревића држала је до немањићког наслеђа, што се осетило и у владарској идеологији. У лаичкој иконографији прихваћени су и примењивани старији обрасци - за ктиторе је, пред Христом, посредовао сам владар, његова власт била је божанског порекла, њега су за победе припремали сами арханђели, доносећи му мачеве и копља с небеса. Кроз сликарство се осећа хијерархијско устројство друштва. У Студеници, где су почивале мошти родоначелника Немањића, направљена је, на фасади улазне куле, велика слика лозе српских владара, на којој су Лазаревићи представљени као наследници Немањића, стекавши преко женске линије, и светородност старе династије. Тада састављени родослови оправдавали су такву повезаност Лазаревића и Немањића.

Ктиторску делатност они су наставили тамо где су Немањићи прекинули. Преузели су бригу о животу њихових задужбина, нарочито оних на Светој Гори, али су и сами подизали нове, раскошне и велике, готово као претходне. Очевидно по савету обавештених прелата и учених монаха емиграната, ослонили су се, приликом исликавања цркава, на уметнике из солунских и прилепских радионица и њихове домаће ученике. Они су ретко кад били у прилици да раде на сликарском програму у црквама који би био обимнији од три циклуса из Христовог живота - Велики празници, Страдање, Проповед с чудима; најчешће је он био и мањи. нека би се појавио и циклус посвећен патрону храма. Доње површине зидова су запремале појединачне представе светитеља.

Солунски сликари доспели су у Србију када је кнез Лазар, после 1380. године, живописао раваницу. Собом су донели азурно-ружичасто-сиве хармоније целине, често украшене златом, особене за солунско сликарство од времена фресака у Св. апостолима, и типове светитеља "реалистичног" изгледа, као што су они у Старој митрополији у Водену или у Пантократору на Светој Гори. Али су ту, у Србији, изградили посебан декоративни систем, с ивичним тракама пуним орнамената и биљног украса, а за медаљоне с попрсјима - повезане оквире дугиних боја.

Други талас солунских сликара наишао је око 1400. године носећи дух солунског аристократског сликарства и његове плаво-златне ефекте, али и иконографске предлошке тамо омиљене. Радећи прво за угледног монаха Сисоја у Сисојевцу, а затим за деспота Стефана у Ресави (до 1418. године), они су применили своја знања и укус. насликали су свете ратнике као оне у црквици Светих бесребрника у манастиру Ватопеду, која је била задужбина деспота Јована Угљеше. Омогућено им је да остваре утисак раскоши примењујући злато и азур, али је захтевано да се оствари онај декоративни систем какав је био у задужбини кнеза Лазара; у задужбини деспотовој морао је бити још ефектнији и богатији. У Ресави је небески двор у циклусу Христових парабола насликан попут земаљског; учесници су у оновременим одећама деспотових достојанственика. Христова поука, на тај начин актуелизована, добила је нешто од духа времена. Сликари Ресаве далеко су надмашили вредношћу дела све оно што је било претходно створено у сличном стилском изразу у солунским храмовима.

Господственој уметности Ресаве, хладних хармонија, дворске отмености и витештва, стоји насупрот истовремено сетно и елегично сликарство манастира Каленића. Његов ктитор био је деспотов дворјанин Богдан с породицом. И у њему је дошао до изражаја систем декорације успостављен у Раваници, али се није настојало на луксузу. Сликар је желео да покаже сцене и фигуре осветљене уздржаном светлошћу, која као да долази из природног извора, остављајући прозирне сенке, натапајући нијансама окера готово све облике. Светитељи малих очију, благих израза, тиха покрета и хода, одговарали су једној посебној, смиреној и озареној побожности и молитвеном тиховању.

Та поетика оставила је траг на минијатурама тзв. Радослављевог јеванђеља (сада у Санкт Петербургу), где је јеванђелисте, истоветне светитељима из Каленића, урадио 1429. године, сликар Радослав. Толика сличност његових минијатура с каленићким сликарством јемство је да је он са сарадницима живописао задужбину протовестијара Богдана. Његовом схватању слике близак је био и минијатуриста Теодор, што је сликао украс у рукопису Беседе Јована Златоустог (из манастира Хиландара). као да му је био не само следбеник него непосредни ученик.

Сасвим је извесно да су сликари из прилепске радионице дошли у Србију на почетку 15. века. У манастиру Копорину, с осредњим фрескама, употребили су исте предлошке за сцене из Христовог страдања које је имао на располагању митрополит Јован у задужбини краљевића Андрејаша. У задужбини кнегиње Милице, Љубостињи, на живопису из око 1405. године, потписао се сликар Макарије. По типовима светитеља и начину моделовања извесно је да је реч о јеромонаху и зографу Макарију, брату Јована митрополита. У Љубостињи су његова дела у хладним хармонијама плавог и сивог, док су му она из Зрза топла, окерна, а и више је орнамената и украса на одећама у Љубостињи, како то приличи задужбини једне владарке.

Задужбине властеле - какве су Нова Павлица, Руденица, Рамаћа, Јошаница, с краја 14. века - имају сликарство по многим особинама и вредностима једнако ономе из радионице у мањим градовима Македоније, какви су Охрид, Костур, Верија, Велсе итд. Варирају с уздржаношћу облике текућих схватања. Неки пут, као у Велићу, или у минијатурама Српске Александриде, појаве се дела уметника цртачки неспретних, у боји скучених, сирових и шарених, чији облици више нагињу површини него обиму.

Минијатурно сликарство у кнежевини и деспотовини, где је образовање било идеал а књига брижно негована, високих је уметничких вредности. У њему владају иста схватања која и у зидном сликарству и иконопису. Силоаново јеванђеље с краја 14. века има ликове јеванђелиста блиске пророцима из калоте кубета у Љубостињи, с првог слоја фресака насталог пре 1389. године. Најраскошнија српска књига из средњег века тзв. Српски минхенски псалтир, можда урађен за деспота Стефана на почетку 15. века, има око 150 илустрација, највиших уметничких вредности. Оне су у боји светле, у модулацији нежне, у хармонијама плаво-ружичасте и златне, и припадају огранку српске дворске уметности која прати најсавременија кретања. Слично је и с минијатурама на повељи деспота Ђурђа за светогорски манастир Есфигмен, из 1429. године, где је приказано седморо чланова деспотове породице. Они стоје у парадним орнатима, сви с изразитим портретским цртама. Тако је урађен, нешто пре издавања повеље, и портрет деспотовог рано преминулог сина Тодора у манастиру Грачаници.

Фреске и минијатуре дворских сликара у Поморављу, својим системом декорације, особеним изразом и високом вредношћу, заједно с делима византијских сликара Теофана Грака у Новгороду, кир Манојла Евгеника у Грузији или анонима у Мистри, улазе у најужи избор сликарства из последњег века великог византијског стваралаштва.

С наилазећим политичким тешкоћама и војним неуспесима, уметност у деспотовини лагано се гаси. Скоро три деценије пре но што ће под Турке пасти престоница Смедерево једва да се шта сликало. После другог пада Солуна под Турке, а потом и Цариграда, нестало је стваралачких средишта која су напајала цео православни свет, па и српске земље.

3. Продор готике и ренесансе

Право на наслеђе Немањића истицао је и босански бан Твртко. заснивао га је на поседу подручја која су раније припадала њиховој држави и на свом немањићком пореклу по женској линији. Поручио је родослов, из којег се видело његово светородно порекло, крунисао се у Милешеви и узео титулу краља Срба и Босне - коју су његови наследници задржали до пада државе под Турке - усвојио је обичаје и чинове српског двора.

Босна се укључује у целину српског стваралаштва својом ћирилском рукописном књигом и њеним украсом из 14. и 15. века. По свом саставу те књиге се нису разликовале од православних литургијских рукописа, мада су већину поручили припадници цркве босанске. Само је једна међу њима била одређена за католички култ. Тип иницијала и заставица претежно је настављао традицију тератолошког, геометријског и фигуративног украса српских књига од Мирослављевог јеванђеља до рукописа из 13. века. Али, крајем 14. и почетком 15. века дошли су до изражаја приморски, готички утицаји. Књиге украшене за босански двор или за херцега Стефана Вукчића Косачу, на почетку 15. века - попут Млетачког зборника,Хваловог рукописа или Хрвојевог сплитског мисала (једине глагољске и католичке књиге у овој скупини) - имају сцене и фигуре готичког стила. Њух су урадили уметници из далматинских градова, пре свега из Сплита, који се у то доба налазио у власти краљевине Босне.

Југоисточни део државе, до 14. века под влашћу Немањића, доста се издвојио из Босне и почео називати Херцеговином. Властеоска породица Хранића-Косача, која је ту владала, припадала је православној цркви и улазила у јурисдикцију митрополије са седиштем у манастиру Милешеви. Као ктитори, чланови ове владарске куће ослањали су се на приморске градитеље, од приморских златара поручивали су накит и скупоцено посуђе, од кројача богата одела, а сликари из Дубровника и Котора долазили су им приликом живописања цркава или су од њих поручиване иконе. Зато није ни чудо што је у православном манастиру Савини, задужбини херцега Стефана у Боки которској, у непосредној близини његове зимске престонице Новог, средином 15. века, извео фреске највећи готичко-ренесансни сликар у приморју, Которани Ловро Добричевић. Стил је западњачки, иконографија биконфесионална, натписи српски, док је манастир подигнута као православни.

Ловро Добричевић и већина домаћих сликара у Котору и Дубровнику у 15. и 16. веку следили су поуке венецијанских сликара, који су прошли пут од готичко-византијских схватања до ране ренесансе. Радили су, углавном, за католичку паству, али неретко су позивани да сликају и за православне. Флорентинско-ферарска унија, из 1440. године, омогућила је продор западњачког језика слика у некад затворену православну средину. Она је почела, у једном часу, да прихвата византијско-готичке мешавине (фреске у богородичној цркви у Мржепу из 1451, минијатуре у јеванђељу из манастира Беочина, Музеј православне цркве, Београд, бр. 357, итд.) с поверењем које раније у њих није имала.

Када су на Цетињу, између 1494. и 1496. године, ћирилским писменима одштампане прве српске литургијске књиге, заслугом обласног господара Црне Горе Ђурђа Црнојевића, графичке илустрације биле су превасходно у тој стилској прожетости. Штампарија донесена из Венеције, мајстори штампари били су домаћи, али су графичари морали бити из неке которске или дубровачке сликарске радионице. На сценама празника у Октоиху петогласнику иконографска решења су поуздано визанијска, православна, али је цртеж посве готички, с натуралистичким особеностима. Међутим, заставице, иницијали и вињете су у целини ренесансни, често с крилатим путима, цвећем и лозицама. Израђени су у духу венецијанске штампе из истог доба.

Једни за другима, ти последњи остаци некадашњих држава Срба у средњем веку срушили су се под ударом Турака: Босна 1463, Херцеговина 1481, а Црна Гора у последњим годинама 15. века. Српско сликарство под Турцима још дуго се хранило животодавним соковима црпеним с великих дела из доба самосталности.


Comments